Moji roditelji nikada nisu otišli na more jer su svake godine imali nešto novo u kući i na kući da urade. I tek što su pomislili da su sve obaveze završili a ono punoletstvo tamo, punoletstvo 'vamo... I kad su sve to završili, ugaona garnitura poče da plače jer je izašla iz mode. Kad rešiše pitanje enterijera pomisliše da bi možda i auto trebali promeniti... I tako, kuća je postajala sve lepša i bogatija, a oni sve stariji i siromašniji duhom.
Dok su oko njih ljudi sve postizali, i da idu na more, i da srede kuću, stan, i da stignu na svakakve zabave i veselja, moji roditelji su se i dalje trudili da svu svoju snagu i novac ulože u zidove. E kad su shvatili da je kuća u tip-top stanju, onda su došli do saznanja da su ostarili i da je bolje da idu u neku banju, jer kako ce oni, tako stari, da se skinu u kupaći!? Pobogu! A more ih je čekalo.
Imalo je strpljenja svake godine za njih. Gledalo je kako se milioni ljudi smenjuju svake godine. Kako mu ostavljaju svu svoju uštedjevinu za malo odmora i kako ti isti ljudi dolaze sledeće godine opet. I dok ovo pišem, suprug mi saopštava da ove godine more mora da sačeka jer na stanu treba stolarija da se menja. Kakva bre, stolarija!? Bas me briga sto svi imaju pvc ili aluminijumsku stolariju a ja je nemam. Ne mogu more da žrtvujem zbog stvari bez emocija. Jeste da je ono uvek isto, ali nisam ista ja. More će uvek biti na mestu gde je sad ali naš život je nepredvidiv. Šta ako se sutra probudim a more došlo meni na vrata? :) Šta ako ...
Izeš život ako bar jednom godišnje nigde nisi otputovao.
Autor: Vladanka 218